Definicija i poreklo pojma ambivalentan
Pojam ambivalentan, ambivalentnost ili ambivalencija, ima značenje unutrašnji sukob ili jasna unutrašnja podeljenost, neslaganje „sa samim sobom“, dvoumljenje.
Svakako je jasna činjenica da svako ima prava da menja stavove i mišljenja po određenim nekim pitanjima, ali je ambivalentna osoba ona koja je neodlučna, koja ni sama ne zna „šta hoće“, koja se stalno dvoumi, i koja je kako se žargonski kaže „nejasna sama sebi“ i u neusaglašenosti jeste i sa samom sobom.
Ambivalentan je pojam koji označava da se stalno dolazi do menjanja stavova i mišljenja, koji su jedni drugima dijametralno suprotni, te koji su zapravo neslaganja u sopstvenim shvatanjima ili u delanjima, navikama, postupcima.
Generalno posmatrano je izraz ambivalentan poreklom iz latinskog jezika, i složenica je od dve reči latinskog porekla, ambo u značenju oboje, dvoje, oba i reči valere u značenju neka vrednost, vrednovanje, vredeti, validnost, validirati, oceniti.
Dakle, kada bi se posmatrao kao sasvim bukvalan prevod pojma ambivalentan, on bi značio ono što ima dvojaku vrednost, ali što generalno označava nešto sasvim suprotstavljeno jedno drugom, te se osobe koje su ambivalentne često smatraju kao neodlučne, kao one koje nemaju svoj stav baš i koji je jasan, već ga stalno menjaju i prilagođavaju, ali nikada sasvim tačno ne znaju šta one i žele.
Pojam ambivalentnosti odnosno ambivalencije u psihologiji kao definicija ličnosti
Poznato je da je sam pojam ambivalentnosti ustanovio Eugen Bleuer, ali se on najviše danas posmatra sa aspekta psihologije i psihijatrije, gde spada u domen baš i svojevrsnog poremećaja ličnosti, te i označava po mišljenjima stručnjaka nekoga ko je „dvostruka ili podvojena ličnost“.
Dakle, neko ko je kao ličnost ambivalentan, ima u sebi mnoštvo poremećaja emocija, te je pak i sposoban da prema nekom drugom u isti mah razvije na primer osećanje ljubavi i mržnje, jer je njegova borba sa psihom nedovoljno jasna, a i on ne može da se odluči da li je istinski za nekoga pozitivno ili negativno emocionalno opredeljen.
Stavovi i mišljenja osobe koja je ambivalentna su sasvim stalno u sukobima i u suprotnostima, i mogu da se razvijaju prema drugoj osobi, događaju, predmetu, ideji, dešavanju.
Smatra se stoga da je ambivalentnost jedan oblik unutrašnjeg sukobljavanja ličnosti, koja je vrlo „pomešanih osećanja“ i koja nije dovoljno zrela ni sposobna odnosno „izgrađena u smislu psihe“ da može da razluči ono što u datom momentu želi, misli, oseća.
U psihologiji je dobro poznat pojam koji se naziva ambivalentnost karaktera, koju i stručnjaci objašnjavaju kao jednu nesposobnost da se afekat i emocije iskontrolišu i usaglase, pa dolazi do njihovog sukobljavanja, i sama osoba je u jednom stanju neodlučnosti i unutar sebe ne razume šta tačno oseća, iz čega svakako proizilazi i posve neshvatljivo ponašanje po okolinu.
No neki stručnjaci smatraju i da ambivalentnost može biti izazvana i isprovocirana raznim spoljnim dražima i da čula zapravo šalju oprečne informacije u mozak, tako da osoba ne razume kako tada treba da reaguje u određenoj situaciji, te da traži unutar sebe neko najracionalnije rešenje, i tako ulazi u „začarani krug“ da ne ume da se izbori sama sa sobom, te se stalno dvoumi i stvara taj dvosmisao i oprečnost u karakteru, koja se ispoljava kao ambivalentnost.
Dakle, ako neko ima jake informacije koje dobija iz spoljne sredine, ali koje su same po sebi jako oprečne i u suprotnosti, te je jedna pozitivna a druga negativna, dešava se da se razvije jedna pristrasna privlačnost i odbojnost prema istom predmetu ili osobi, stanju, cilju, situaciji.
Tada dolazi do takozvanog suprotstavljanja sopstvenih oformljenih kriterijuma, te neko jasno jeste svestan da je određeni postupak ili radnja loš i negativan, ali opet u isti mah zna da može da ostvari dobit ili uspeh i otuda se u njemu stvara unutrašnji sukob kako da postupi, i razvija istovremeno i pozitivnu i negativnu reakciju koja je pomešana, i koja dovodi do „cepanja ličnosti“ u afektivnom ili emotivnom smislu.
Isto tako, ako nekoga volimo zbog njegovih pozitivnih osobina, ali smo svesni da on ima i jako negativne karakterne crte, u nama se razvija sukob emocija i u isto vreme neku osobu i volimo i mrzimo, i takvo se stanje ne može voljno kontrolisati.
Pojam ambivalentnosti u sociologiji – sukob stavova i mišljenja u samom sebi
Kada je sociološki aspekt u pitanju, pojam ambivalentnosti se opet definiše kao postojanje vrlo oprečnih i sasvim suprotnih stavova prema nekoj situaciji, etičkoj normi, društvenom aspektu.
Naime, osoba koja je ambivalentna sa aspekta sociologije, menja načela i stavove u etičkom ili pravnom smislu, i često zastupa jedne pa druge stavove i načela, čime stvara jednu veoma neprijatnu situaciju kada je potrebno da se racionalno za jednu stvar direktno opredeli.
U takvom stanju dolazi do toga da ambivalentna ličnost zastupa sasvim suprotne stavove prema određenom objektu ili subjektu, i to ona sama stvara sebi zabunu jer ne može da odluči da li nešto posmatra pozitivno ili negativno, jer u svojoj unutrašnjoj dvojbi, nalazi suprotnosti svemu onome što je prvo odlučila, pa se onda opet vraća na početak i tako se stalno „vrti u krug“.
Ambivalentnost se generalno i jednostavno objašnjava kao podeljenost, podvojenost u samom sebi, kao stvaranje unutar jedne iste ličnosti potpuno suprotnih stavova i osećanja, a prema pak i nekom objektu, subjektu, događaju, planu ili cilju.
Smatra se da ambivalentnost posebno dolazi do izražaja uvek onda ili kada su u pitanju neke jače emocije, kakve su ljubav i mržnja; napad i odbrana; dominantnost i potlačenost, te da se tada baš i sama osoba oseća izgubljeno i nesposobno i nesvrsishodno, što se i naziva stručno patološka ambivalentnost.
Dakle, onaj ko je ambivalentna osoba, nije nikako sposoban da samostalno donese neke odluke, da zauzme jasan stav, te da preuzme odgovornost za ono što misli, jer zapravo nema nikad jasno definisan stav i mišljenje, i uvek se u sebi preispituje, što ga dovodi do krajnjeg osećaja nemoći, sputanosti, beskorisnosti, pa čak i depresije i stanja anksioznosti.
Poznato je da se do izvesnog stepena stanje ambivalentnosti može tolerisati i kontrolisati, ali kada pređe u pomenutu patološku ambivalentnost, onda ima veoma negativan uticaj kako na samu datu osobu tako i na okolinu, a što se naziva intolerancija ambivalencije.
Naime, osobe koje su ambivalentne i koje zbog svog stanja koje nije voljno bivaju osuđene i neshvaćene od strane svoje okoline, mogu da reaguju veoma impulsivno i afektivno, kako bi oslobodile nagomilano unutrašnje nezadovoljstvo, ali to nije na neki način pozitivno stanje, jer može dovesti do verbalnog ili fizičkog sukoba sa okolinom, pa i do samopovređivanja i jedne veoma izražene samoosude.