Definicija i poreklo pojma amanet
Prema definiciji je pojam amanet veoma raznolikog značenja, i spada u jedan od najpopularnijih turcizama koji su u upotrebi u našem jeziku i danas, a pre svega se žargonski tumači kao jedna pak zaostavština ili neko dobro odnosno tajna koja se poverava drugom licu na čuvanje, jer se u njega ili nju ima poverenja.
Pre svega je pojam amanet kod nas ostao do danas u upotrebi u okviru sintakse „ostaviti u amanet“ te se po običaju upotrebljavao kada je neka osoba na samrti i ostavlja neku svoju poslednju volju ili želju nekome u amanet da je ostvari, ili pak neka dobra materijalnog ili opet i nematerijalnog smisla na čuvanje ili poverenje.
Naime, obično je u raniim vremenima postojalo pravilo da se nekome ko je na samrti ostvari ono što je ostavio kao amanet, ili da jednostavno osobe kojima su poverena neka dobra, želje ili ideje budu pravedna i da njima raspolažu po želji onoga ko ih je ostavio.
Generalno gledano u najbazičnijem prevodu pojma amanet on označava ono što se ostavlja, stvar koja se poverava, bilo da je u pitanju nešto materijalno kao dobro ili nematerijalna stvar, kao plan i ideja ili zamisao, pa i kao tajna koja treba da se čuva jer se „dala reč“.
Poznato je međutim, da sam termin amanet može da ima kako je i navedeno više različitih jasnih značenja, pa je tako ovaj pojam u upotrebi i za određenu vrednosnu pošiljku koja se šalje poštom i koja ima određenu naznačenu vrednost.
Amanet je nekada upotrebljavan i kao vereničko obećanje, odnosno bio je sinonim za verenički prsten kao dato obećanje da će se partneru biti veran i da će se očuvati čast i poštenje do stupanja u bračnu zajednicu, mada se u našem narodu amanet kao pojam dosta često u davnim vremenima upotrebljavao da označi i neku vrstu amajlije koja donosi sreću.
Naime, nekada se verovalo da kada se određeni predmet kao medaljon, broš, prsten, ili neka pak druga karakteristična materijalna sitnica ostavlja u nasleđe ili se daje nekome ko je toj osobi vrlo važan, ona jeste amajlija i u isti mah se označavala i pojmom amanet, jer je ostavljena za jednu uspomenu i za sreću, ali je bila i obaveza onoga ko je dobije da je čuva, te se pretpostavlja da je otuda i poteklo ovakvo značenje termina amanet.
Amanet se može odnositi i na neke stvari koje se zakonski zaveštavaju osobi u koju se ima vrlo poverenja i koja je ili rođak, prijatelj ili poverilac, pa se ranije i u zakonskim aktima nasleđe ili bilo kakav drugi vid ostavštine koji je odražavao nečiju želju i volju zakonski regulisao i tako i definisao kao amanet.
Dakle, nije bilo nužno da onaj ko daje amanet daje i „poslednju želju“, te su postojali dokumenti koji su posebno propisivani da domaćin koji ima pet sinova na primer svakom od njih u amanet ostavlja na godišnjem nivou određenu količinu roda u voću i povrću, određene delove šume ili zemlje koju poseduje, mada se naravno moglo naglasiti kada se i takva pravila uvažavaju, kao i da li „važe“ za života ili nakon smrti onoga ko je zahtev za amanet i podneo sreskom sudu.
Inače je manje poznato da ovaj turcizam u svom originalu glasi emanet, te da se vremenom toliko odomaćio i ustalio u našem govornom i pisanom jeziku, da se i u moderno doba često koristi u žargonu, iako je jasno da za pojam amanet postoje sasvim jasne i odgovarajuće srpske reči.
Osnovno je značenje pojma amanet dakle da se nekome poveri ili ostavi nešto vredno i nešto na poverenje i na čuvanje, jer se ranije sve postizalo dogovorno, i ljudima je reč bila važna i imala težinu i svrhu, te kada neko da obećanje da će amanet da čuva i/ili ispuni to se nije dovodilo u pitanje.
Ranije se u našem narodu, pojam amanet smatrao jednim folklornim običajem, kada otac ali u smislu „glava porodice“, svojoj deci i ženi ostavlja u amanet želje, imovinu, naredbe, uputstva, molbe i slično, kao jedna vrsta testamenta u današnje vreme, a sam predmet amaneta se naravno mogao sačiniti kao pisani ili usmeni dokument.
Naime, u ranijem vremenu kada su porodice živele po principima patrijarhalnog vaspitanja, znalo se da glava porodice o svemu odlučuje i da vodi računa o svojoj porodici, te kada mu dođe onaj i „sudnji čas“, on ostavlja amanet onima koji su mu najbliži, kako da imovinom dalje raspolažu, i kako da se na najbolji način i ispoštuje želja umirućeg „oca“, te da se smatralo da je praktično amanet imao jednu blisku povezanost sa terminom verskog ili hrišćanskog morala.
Nije bila retkost da se amanet ostavlja usmeno ili pismeno uz „spominjanje Boga“ kao sudije i onoga ko sve gleda, a u pravilu da bi se umirući na takav način osigurao da će njegova volja biti ispoštovana, jer se vera tada smatrala jednim od najvažnijih moralnih principa, i ona je zapravo u vreme potlačenosti bila i oslonac i spas za narod.
No, jasno je da se nekada u amanet ostavljaju i neke želje ili naredbe koje nisu sasvim ispravne, poštene i dobre, te se tada onaj ko ih u amanet i dobije, ne mora da obaveže da će da ih ispuni, kada je na primer u pitanu krvna osveta ili kada je u pitanju neki nemoralan i nepošten postupak, na koji se ne mora pristati, pa se po pravilu tada tražio savet od paroha ili sveštenika, koji je imao tu mogućnost da „razreši amaneta“ onoga ko ga je nosio kao teret i kome je bilo mučno da čak i pomisli da uradi neke loše stvari.
Kako je ranije i navedeno, u poštanskom žargonu je amanet neka vrednosna pošiljka koja se pak i imala za obavezu upisati u posebnu knjigu za vođenje dokumentacije koja se zvala „amanetnik“ i on ima određene administrativne protokole i naznake koje treba da se ispoštuju kada se određeno vrednosno pismo šalje.
Naši autori koji su se bavili tumačenjima raznolikih značenja turcizama, pre svega Anić u svom „Rečniku stranih reči i izraza“, definisali su praktično pojam amaneta kao ono nešto što je jedan predmet (ili je opet nepredmetno), a dato na čuvanje osobi u koju se ima poverenja, zaveštanje, nasleđe, zaduženje, ostavština, nalog ili zalog, koji se mora ili sačuvati ili ostvariti, već zavisno od toga šta je konkretno u pitanju.
Naravno, poznato je da je, već kako je i naglašeno, amanet značio i obećanje kada su se parovi venčavali, te je bio i jedan sinonim za venčane darove i/ili vereničko prstenje, koji su smatrani obećanjem i zavetom na večnu ljubav i vernost i bili izjednačeni sa suštinskim obećanjem i baš jasnim održavanjem reči koja je nekome data.
