A-M

Aliteracija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma aliteracija

Aliteracija se svrstava prema definiciji u stilske književne figure koje su u grupi dikcije, a u koju se ubrajaju još i onomatopeja; anafora; epifora; palilogija; simploha; paronomazija; asonanca i etimološka stilska figura.

Poreklo pojma je iz latinskog jezika od reči alliteratio, koja je zapravo složena od pojmova ad u značenju blizu, blisko i reči letera koja se prevodi kao slovni simbol ili slovo, te je prevod ipak u bukvalnom smislu bliskost reči ili slova u smislu ritmičkog slaganja reči u stihu ili prozi.

Loading...

Aliteracija zapravo nastaje ponavljanjem suglasnika ili grupe suglasnika, te je njena osnovna suština ili srž da više reči u određenom nizu počinje istim suglasnikom i najviše se zapravo i koristi da se nešto naglasi ili istakne, pre svega u stihovnoj formi („Ona poji po putu putnike“).

Kako je i navedeno aliteracija zapravo jeste osnovna stilska figura kojom se u dikciji nešto baš akcentuje ili naglašava ciljano, te se dobija na zvučnosti i ritmu, stiče se izbegavanje dosadnog ponavljanja reči, jer se dobija jedan glasovni ili zvučni efekat.

Još od vremena antičke Grčke, znalo se da upotreba određenih stilskih figura u piosanoj formi ima značaja u naglašavanju nečega, pre svega u pesništvu, te izbegavanja monotonije a daljeg naglašavanja emocije koja treba da se približi nekome ne što lakši i bolji način.

Međutim, podela stilskih figura koja zapravo datira iz veoma ranog perioda, jeste na one misaone i jezičke, te su prve pre svega vezane za značenje samih reči, dok su jezičke stilske figure zapravo i bitne da se naglasi oblik i zvučnost neke reči.

No danas je ta podela svedena na veoma usku granicu, te stručnjaci smatraju da ih zapravo i nema i da su sve pomenute stilske figure u upotrebi da se dobije na efektu i da im je to i jedna osnovna svrha i namena, pa su pomenute klasifikacije najčešće izostavljene u savremenoj literaturi.

Pre svega je važno da se napomene da je aliteracija kao stilska figura postala zastupljena još u narodnoj književnosti, i to i u epskoj i u lirskoj prozi, ali i u nekim drugim formama izražavanja i stila kakve su brzalice, zagonetke, izreke, pouke i poslovice, ali pre svega u stihovnoj formi ili u pesništvu dosta više nego u nekim proznim delima.

Kako je i navedeno na početku teksta, aliteracija jeste naglašavanje reči tako što se zapravo akcenat stavlja na određene suglasnike ili grupe suglasnika koje se ponavljaju, te je primer naglašavanja suglasnika „d“ prisutan na početku neke rečenice ili stiha, kakav je na primer stih „Oj, devojko, dušo moja“.

Poznato je da se čest primer aliteracije nalazi u brzalicama koje su tu da „lome jezik“, te se kao primer iz narodnog stvaralaštva koriste neke kakve su – „Riba ribi grize rep“; „Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me“; „Igla igra igru igle“; „Na vrh brda vrba mrda“; „Pop kopa prokop, kroz prokop kopa pop“; „Šašina šuša šeta šorom, a šašina po šušinom salašu“, gde se jasno vidi da su i suglasnici predominantno naglašeni i da imaju efekat zvučnosti koji po difoltu imaju naravno samoglasnici.

Naravno, vođeni primerima iz narodnih umotvorina i generalno narodne poezije i proze, i savremeni pesnici su shvatili da mogu postići jedan zvučniji efekat u delima, upotrebom aliteracije kao stilske figure u stihovima, pa je recimo tako u pesmi Vladimira Nazora „Cvrčak“, ova figura prisutna jasno u stihu „I cvrči, cvrči cvrčak, na čvoru crne smrče“.

Loading...

Aliteracija je prisutna i u delu Alekse Šantića „Veče na školju“, a u poznatom stihu „Prohladni pada mrak vrh hridi crne, trne zadnji rumeni zrak“.

Dakle, aliteracija je zapravo može da se kaže, jedna pesnička književna stilska figura, koja ima efekat naglašavanja stiha, tako što on počinje ponavljanjem istih suglasnika u različitim rečima.

U pesmi Vladislava Petkovića Disa „Možda spava“, aliteracija je kao stilska figura prisutna nna primer u stihu „Pesmu jednu u snu, što sam svu noć slušao“ (gde je jasno naglašen suglasnik „s“).

U pesmi Sime Pandurovića „Rodna gruda“, je opet u stihu naglašeno slovo „s“ te je prisutna aliteracija sa namerom akcentovanja i dojma zvučnosti „Svoje sunce, svoje senke od oblaka, jer svaka najzad ima dušu svoju“; „Sve se više voli, sve se većma stari“.

U pesmi Đure Jakšića „Na Liparu“ je aliteracija prisutna sa naglaskom suglasnika „b“ u stihu „S belom bulom“; naglasak suglasnika „z“ u stihu „Za zumbulom“ i naglasak suglasnika „r“ u stihu „Šaren rajem, rajskim majem“.

U istoj pesmi je u stihovima naglašeno nekoliko suglasnika koji se jasno ponavljaju „m“; „l“; „ć“ i „t“, i to u primeru „Cvećem mirom, sa leptirom, letimo mi mi, srca topiti, ćiju ći“.

U delu Jovana Jovanovića Zmaja „Đulići“ naglašen je suglasnik „t“ u stihovima „Nakićeni tvoji svati, tebe kiti tvoja mati, a šta će ti voljno dati“.

Slična stilska figura aliteraciji koja pripada opet grupi dikcijskih figura, jeste asonanca ali ona se zapravo sastoji u ponavljanju samoglasnika, ali je ona generalno često suprotna rimovanju, te se sreće i u poeziji („Šve se više voli, što se većma stari“), te je ima i narodnim umotvorinama i to pre svega u izrekama i poslovicama.

Loading...

Često se u žargonu pojam aliteracije meša sa terminom alteracije, a koja zapravo ima jedno baš dijametralno suprotno značenje i predstavlja promenu obično na lošije ili „na gore“, izmenu kao i preobraženje, preobražaj, preobraćanje, pogoršanje, oštećenje.

Sponzorisano

Loading...